Kako je Jana robotiku i umetnost pretvorila u punu stipendiju za Game Design

Jana je mislila da zbog koda za robote i umetničkih skica izgleda kao neko ko nema fokus. Ona je državna šampionka u dizajnu, međunarodna finalistkinja u robotici i takmičarska plivačica. Iz srednje škole u Srbiji stigla je do pune stipendije na programu Game Design univerziteta Drexel University.

Profil studentkinje

• Cilj: Game Design & Production
• Izazov: Spajanje dva različita interesovanja, robotike i umetnosti
• Ishod: Puna akademska stipendija, Drexel University (Westphal College)

Equedu: Imaš nacionalne nagrade u dizajnu, preduzetništvu i robotici. Rekla si da SAD nisu oduvek bile plan. Zašto?

Jana: Iskreno? Zbog sumnje. Mislim da se mnogi međunarodni studenti tako osećaju. Vidiš te velike američke univerzitete u filmovima ili pročitaš koliko ljudi prima, pa jednostavno pretpostaviš da su van dometa. Gledala sam svoje ocene i projekte i mislila: „Ovo nije dovoljno.“

A tu je i novac. Kad dolaziš iz Srbije, studiranje u SAD je nemoguće bez pune stipendije. Iskreno sam verovala da su ta vrata zatvorena pre nego što sam uopšte pokušala da ih otvorim.

Equedu: Šta ti je promenilo mišljenje?

Jana: Jedan konkretan razgovor sa timom Equedu. Brinula sam da sam previše „rasuta“. Pokazala sam mentoru svoj kod za robote, pa umetničke skice, misleći da nemaju nikakve veze i da će me univerziteti videti kao osobu bez fokusa.

Mentor me je zaustavio i rekao: „Jana, prestani da ih razdvajaš. Taj presek je tvoj esej.“ Pomogli su mi da shvatim da moja mešavina interesovanja nije nedostatak fokusa, već moja supermoć (ono što u SAD zovu „spike“). Upravo to su tražili interdisciplinarni programi. Ta promena perspektive promenila je sve.

Equedu: Game Design je smer u kojem portfolio mnogo znači. Kako si tako različita interesovanja pretvorila u jednu prijavu?

Jana: To je zapravo bio najteži deo. Imala sam desetine razbacanih skica, nekoliko projekata iz programiranja i fotografije sa takmičenja iz robotike. Bio je to haos.

Mentor mi je pomogao da budem nemilosrdna. Izbacili smo oko 60% onoga što sam želela da uključim. Snažno smo se usredsredili na „proces“. Umesto da pokažemo samo lep crtež, portfolio smo složili tako da pokazuje kod iza logike, pored vizuelnog dizajna. Birali smo sadržaj da dokažemo da mogu da se nosim i sa tehničkom i sa umetničkom stranom dizajna igara. Sama ne bih znala kako da uobličim tu priču.

„Postigla sam stvari za koje sam mislila da su nemoguće samo zato što sam konačno imala plan i nekoga ko me podržava.“

Equedu: Osvojila si punu akademsku stipendiju na Drexel's Westphal College of Media Arts & Design. Zašto baš Drexel?

Jana: Nikad me nije zanimao „brend“ univerziteta. Zanimao me je rad. Godinama znam da želim da budem na preseku računarskih nauka i dizajna. Nisam želela da biram jedno i odbacim drugo.

Program na Drexelu je svetskog nivoa upravo za to. Neverovatno je fleksibilan i omogućava mi da spojim interaktivne digitalne medije i dizajn igara na način na koji to malo gde može. Kad je stigla ponuda za stipendiju, to je bila samo potvrda da sam našla pravo mesto.

Equedu: Šta je bilo najteže ili najiznenađujuće u radu s mentorom?

Jana: Iskrenost. Zvuči jednostavno, ali je retka. Prijatelji su često previše fini, a internet forumi previše opšti. Moj mentor je bio direktan prema meni.

Sećam se probnih intervjua na kojima sam se zaplela, a mentor nije ulepšavao. Rekao mi je tačno šta je slabo, šta treba izbaciti i gde zvučim nesigurno. Zahvaljujući tome proces je bio efikasan. Kad sam došla na pravi intervju za stipendiju, nisam bila nervozna jer smo već vežbali upravo te teške situacije. Bilo je kao da imam šalabahter.

Najjači interdisciplinarni portfoliji koje Equedu viđa prate obrazac koji Jana opisuje: nemilosrdan izbor koji pokazuje razmišljanje, a ne samo rezultat. Recenzenti portfolija na programima kao što su Drexel Westphal, Carnegie Mellon ETC i NYU Game Center pročitaju pedeset portfolija za svako mesto. Portfoliji složeni tako da pokažu rad iza rada prolaze bolje od završenih radova predstavljenih bez konteksta.

Equedu: Kad se osvrneš unazad, kako te je proces promenio?

Jana: Iskristalisao mi je budućnost. Pre toga sam imala maglovite ideje: „volim dizajn“, „volim programiranje“. Mentor me je naterao da nacrtam vrlo jasnu sliku svoje karijere. Zajedno smo je ucrtali. Ali još važnije, naučila sam da sam sposobna za više nego što sebi priznajem. Postigla sam stvari za koje sam mislila da su nemoguće samo zato što sam konačno imala plan i nekoga ko me podržava.

Equedu: Koji je tvoj jedan savet za studenta koji nije siguran da li da se prijavi?

Jana: Pogledaj dalje od Ajvi lige. Postoji mnogo izvanrednih škola koje bi savršeno mogle da odgovaraju tebi i imaju budžet da te podrže.

I počni rano. Američki univerziteti vole one koji sami pokreću stvari. Nemoj samo da se učlaniš u klub, pokreni projekat. Napravi nešto. Ta inicijativa je ono što ti donosi stipendiju.

Equedu mišljenje

Kandidati koji vole robotiku i umetnost obično čuju isti savet: izaberi jedno. Program Game Design na Drexelu želeo je studenta koji je to odbio. Janin portfolio stavio je kod pored crteža i proces pored rezultata, a ta mešavina ispostavila se kao njena supermoć. Svaki interdisciplinarni kandidat je ima i mora da je imenuje pre nego što to učini čitalac. Imenovati znači seći. Jana je izbacila oko 60% svog rada, a ono što je ostalo zastupalo je jednu stvar.

Janina prijava počela je jednim razgovorom. Zakažite besplatnu konsultaciju sa timom Equedu.